Moj kutak

…napokon smo krenuli na dugo planiran put u Italiju. Samo putovanje je vremenski dugo trajalo, ali je nama brzo proslo. Kada smo stigli u Italiju, prvo mesto koje smo obisli bila je Verona.

Bilo je negde oko pola osam ujutro. Grad je tek poceo da se budi. Pijace su se otvarale. Najvise od svega me je ocarala arhitektura celog grada. Kuce su kod njih jednostavno gradjene, mogla bih da ih uporedim sa dve kutije cigareta stavljenih jedne do druge. Boje samo vesele i tople, boje kajsije, Sunca; ograde oko kuca su niske, uglavnom kombinovane od drveta i cigala. Travnjak je uredan. Iza svake ograde viri po neki cempres ili orhideja, ponegde se nazire palma. Ulice u Veroni su veoma uske i krivudave. U prizemlju  su male radnje suvenira, pekare, butici… Iznad je stambeni deo. Ono sto me je ocaralo su zaluzine. One su jarko crvene, crvenije od zalazeceg Sunca, ili su zelene, boje spanaca. Svaka balonska vrata koja sam videla u strogom centru su imala dugu zavesu koja se vijorila na blagom povetarcu koji je pravila promaja. Svi balkoni imaju saksijsko cvece. Prolaskom kroz ovaj deo grada stice se utisak da svi zive i svi disu kao jedan. U samom centru Verone ulazi u zgrade su neprimetni. Duh grada je veoma miran. Grad se budio, ljudi su taman krenuli put posla, djaci put skole, a mi put novih iskustava. Iako vec uzurbani, cini se da prolaznici nemaju briga. Lica su im bez bora, nesmrknuta. Mozda malo ozbiljna.

Bili smo i u Julijinoj kuci. Postoji nekoliko celih zidova koji su ispisani imenima zaljubljenih parova. Ima legenda, koja kaze da ako se na zid Julijine kuce ostavi papiric sa ispisanim imenima zaljubljenog para, i zamisli se zelja, ona ce im biti ispunjena. U samom dvoristu se nalazi kip Julije, za koji je vezano predanje da ako je zenska osoba uhvati ispod ruke i takodje zamisli zelju i ona ce  biti ispunjena. Ne znam da li ste sujeverni ili ne, ali moja zelja se ispunila.

Grad ljubavi, grad kome je Sekspir doneo slavu koja nikada nece prestati, je nenametljiv. Jednostavno mami da krenete i da ga obilazite, do poslednjeg kutka, do poslednje ulice, do poslednjeg atoma snage. A kada napokon stanete da skupite malo energije, pece Vas savest, sto niste jos i to obisli, i nemate mira dok sve ne vidite. To je igra bez prestanka. Ocarace Vas cinjenica, da kad sve obidjete, uvek se pojavi nesto novo, i novo, i novo…

 Pa u svakoj obrazovnoj instituciji, ili krace receno- skoli, postoje cike i tete zavani profesori i profesorice. E sad u jednu ruku je super sto oni postoje i sto im je cilj veoma plemenit: da mladim ljudima pokazu sta bi mogao biti zivot, posao, porodica, obaveze, odgovornost… Ali nije sve tako sjajno i bajno. Isti ti “pedagoski radnici” cesto svojim sticenicima zagorcavaju zivot. I neretko uzivaju u tome. Zasto im to pricinjava toliko zadovoljstvo- ne znam. Ono sto bi bila jedna od mogucnosti je ta da su oni iskompleksirani. Ne uvek. Mozda njih jos uvek drzi ono NJIHOVO vreme kad se klecalo na kukuruzu, islo u cosak,kad su rintacili kao deca, kada se moglo putovati, kupovati- jednostavno ziveti komotnije. I u vezi ovog u obzir mogu doci  dve stvari: prva- da jos uvek ne shvataju da onih lepih vremena vise nema i da skoro nece doci (kako su pojedinci krenuli), i druga da su se NJIHOVA vremena promenila i dosla su NASA vremena u kojima nema klecanja na kukuruzu, stajanja u cosku i bezbriznog trcanja po prasnjavom soru.

 U mojoj kratkoj karijeri ucenika nailazila sam na psihicki nestabilne profesore koji su nas (m)ucenike nazivali pogrdnim imenima, tipa Curko, Kokosko, Mentolu, Retardu. Sve bolje od boljeg. Zamislite sad situaciju: ponedeljak jutro, napolju jos nije ni svanulo kako treba, pada kisa, a vikend je po mogucnosti bio veoma buran; i dolazi vam profesorica na cas, i krene sa propitivanjem. Naravno, u 7 ujutru vecina ucenika jos nije dosla sebi, a da ne govorimo o tome da ih nesto i ne interesuje tekuce gradivo. Ono sto sledi je kulminacija casa, koja izgleda ovako:”Retardi, niste u stanju da za pet dana naucite dve lekcije! Mentoli! Sta vi mislite, da cete u zivotu uspeti na lepotu?! Kada budete imali svoju decu od roditelja cete traziti novac da svom detetu kuptie mleko!…” Da sad ne nastavljam sa njenim uvredama. I tako dva puta nedeljno. Celu skolsku godinu. Zapitam se sta me je zena naucila o predmetu koji predaje (hemija)? Tako sam dosla do porazavajuce cinjenice - NISTA. Zasto svo to histerisanje? Nije cak ni imalo efekta, osim sto mi je padao pritisak do nerviranja.

 Isto tako moze da se desi da je profesor dvolican. Jedno kaze, drgo misli, trece radi. I toga ima. Porazavajuce je kada sam shvatila da mi je bas razredna takva. Jedna od njenih prica je ona da nema politike u skoli. A ona nam je jos na prvoj godini jasno stavila do znanja za koju je politicku opciju. Onda je moj drug iz odeljenja poceo da brani svoje politicke stavove koji su se kosili sa razredninim. Naravno da joj se to nije svidelo i … Sta je bilo bilo je. Drug mi je na losem glasu, prave mu problem oko teme za maturski… Nije ni malo lako raditi sa takim ljudima. Najcesce propagiraju odgovornost, jednolicnost (suprotno od dvolicnosti), a sami se ne ponasaju tako. Taman pomislite da ste se dogovorili nesto, kad ono cvrc! Nista od dogovora.

  I sta takvim ljudima uraditi? Kako im se suprotstaviti? Moj predlog: nikako. Nemojte ih ni stapom cackati. Kada (i ako) uvide kakvi su - bice kasno. I posle ce im i sam djavo biti kriv za nastalu stetu. Ko voli, nek izvoli.